Da zaustavi mehanizam, prebaci skretnicu
I tako ode u blaženi zaborav. Mogao je,
Svakako, sprečiti barem one svoje dripce
Da se onako zezaju sa uhapšenikom,
I ubiti tako u začetku metaforu
Krune od trnja. Mogao je, najzad,
Biti oprezniji kada postavlja pitanja,
Makar i retorička; opasno je tražiti
Šta je istina, kada istorija,
Kao vetar pred zoru, menja pravac,
I zvekeću vetrokazi. Ipak, rekao je:
Što pisah, pisah, i tako spasao
Nešto od samopoštovanja. Zlatnu mrvicu,
Utabanu u prašinu na gubilištu.
Ono što nije rekao mora se odbolovati
U svakodnevnom naporu dostojanstva,
I to je najgore: kako zaobići
Njegov ustanovljeni uzor ponašanja,
Obnavljanje pravednosti u zdeli vode
I mirnu savest: zločin, to su drugi.
